Бележница

ПРЕСТОНИЧКИ ГРАД У ГРАДУ, ПРЕКО САВЕ, У РАВНИЦИ, СЕДАМДЕСЕТПЕТОГОДИШЊАК
Добри стари Нови Београд
Кафана под тим именом постоји од 1924, лист од 1930, удружење од 1932. У то време архитекта Брашован насликао је уљем на платну своју визију „Нови Београд”... Припремни радови за подизање првих грађевина почели су 1947. Осим професионалних градитеља, у наредним годинама и деценијама учествовало је скоро две стотине хиљада омладинаца и других акцијаша-добровољаца у девет стотина бригада из целе Југославије. Ницали су павиљони, солитери, блокови, булевари... Дуго је то било „далека периферија”, „велика спаваоница”, „највећа касарна на свету”. Али одавно није тако. Данас је тај оплемењени простор најмодернији део српске престонице, где стамбени и пословни квадрати достижу невероватне цене

Пише: Милош Лазић

Те жућкастосиве петоспратнице, надомак Тошиног бунара, обележене су за свагда архитектуром времена у којем су настале и патином година. Стоје тако да обликују ћирилично слово П и делују незграпно. Свака од њих има четири истоветна улаза с пет неједнаких степеника, тесно одмориште, украсни стуб од вештачког камена, застакљена врата...
Од како постоје, називају их – павиљони. Прва три су на углу улица Сремских одреда и Радоја Дакића. Следећа три су до њих и тако редом, до негдашње железничке пруге, па крај Института за мајку и дете, Похорском и натраг... Између њих су сеновите зелене оазе у којима се увек играју деца и одмарају старци.
Причало се да је некада ту, између павиљона, постојао чак и камени базен у коме су се деца купала за врелих летњих дана, али у то је данас тешко поверовати.
Нови Београд одавно није нов. Од њега су новија она насеља што ничу по ободу града, у која се сливају реке нових Београђана.

ПРВИ СТАНАР

У првом павиљону, трећи улаз, на првом спрату, становао је господин, а тада друг Душан Спасојевић. Званична адреса је, заправо, Улица сремских одреда број 18, али би га по тим одредницама тешко ко могао пронаћи... осим поштара, можда. Улице и кућни бројеви Новог Београда распоређени су тако да граде најзамршенији лавиринт. Микенски, такорећи.
Душан је рођен 1911. године у Брзој Паланци, а у Београд је дошао са дванаест година да би изучио обућарски занат. Изучио га је, и остао.
Био је спортиста. Почео је као ревносни сакупљач лопти на старом стадиону „Радничког” надомак Баре Венеције, испод Зеленог венца, а доцније се бавио свачим помало.
– Једино никад нисам боксовао – рекао је једном. – Јер нисам волео да ме бију, макар то било и у рингу.
После окупације Душан Спасојевић је био један од оснивача фабрике обуће „Петар Велебит”, на Вождовцу. Указана му је част, мада је он то више схватао као дужност, да буде први председник Синдиката кожарских радника Београда.
Са супругом Анком имао је два сина: један је био инжењер, други архитекта. Имају своје породице. Ако их здравље служи, и они већ имају унуке. Ту су негде, у Новом Београду.
Једном је испричао да је некад живео на Зеленом венцу, у Абаџијској чаршији, у зградама које су одавно срушене а биле су тамо где је данас парк, испод Теразија. У „заједничком стану”. Када је, мало пред рушење, почело расељавање, понудили су станарима да се скуће у Новом Београду, али газда стана, имена му се није сећао, а памтио је да је био изданак старе и угледне београдске винарске породице Старчевић, рекао је – „Ја у Аустро-Угарску не идем ни мртав”, и остао да кућу поруше над њим. Друг Душан је пристао. Да се курталише заједнице и коначно скраси у сопственом стану. Преселили су се 1953. године.
Када су се уселили, зграда је још била окована скелама, а други и трећи павиљон су били тек голи неомалтерисани зидови. Около су биле ливаде и баште, а по обронцима Бежанијске косе виногради. Најближа зграда била је стара кафана „Тошин бунар”. А превоз, гори него икада: само један аутобус возио је од Павиљона до града, и то испод подвожњака код здања СИВ-а, који је у повест града ушао као поприште сукоба студената и полиције 1968. Када би пала киша, или кад заледи, возио је само до подвожњака, јер не би могао испод. Душану је до предузећа на Вождовцу требало сат и по, некад и два. Толико и натраг. Није му било тешко, навикао се. А и младост...
Био је добар, чио и ведар човек. Ваљда је и завршио онде? Да ли га је ико виђао док је шетао праунуке по парку?
Можда ова кратка биографија грађанина Душка Спасојевића и не би била вредна помињања, да он није био – први станар Новог Београда! Ако се икад оканемо лошег обичаја да улицама и сокацима пречесто имена дајемо по политичарима, можда ће и Душаново име једном ући у тај шешир?

ПОГРЕШНИ ЈУБИЛЕЈИ

Управо ове године Нови Београд ће обележити седам и по деценија постојања. Заправо седамдесет пет година од почетка градње. Ако, лепо је славити, али не ваља када се погреши датум. Тачно је да је тада, пре седам и по деценија, почела изградња, али прича о новом граду на левој обали Саве је годину дана старија. Јер, ако ћемо поштено, припремни радови су почели још 1947, што је потврдио и Ратко Ђорђевић, некадашњи омладинац и градитељ. Трајали су од 1. октобра до 3. децембра, а командант те радне акције био је Воја Црњански. Тек да се зна да би ових дана требало обележити 76. рођендан старог доброг Новог Београда.
Први број листа Нови Београд објављен је 17. јануара 1930, а приредио га је извесни Александар Врањешевић. У Београду је две године касније основано Удружење за улепшавање леве обале Саве „Нови Београд”. О граду на левој обали Саве маштао је и славни архитекта Драгиша Брашован, па је уочи последњег светског рата насликао композицију Нови Београд (уље на платну) која је дуго красила зид његове куће, али се њена даља судбина не зна.
Но, све су то били снови. Прва вест о почетку градње новог стамбеног насеља с оне стране Саве објављена је у „Политици” 5. јануара 1947. године. Текст је носио наслов „Ове године удариће се темељи новом Београду на ушћу Саве у Дунав”, и то с малим „н” у називу. Исте новине су 12. априла 1948. на насловној страни донеле велики текст под насловом – „Омладина Југославије почела је јуче своје велико дело – изградњу Новог Београда”, овог пута с великим „Н” у називу – а први командант Омладинских радних бригада био је Живорад Михајловић, звани Драшко.
По сећању Ратка Ђорђевића, бригадире је 30. јуна у логору „Милован Миловановић”, који се налазио у близини потоње зграде Централног комитета, само два дана после резолуције Информбироа, посетио Тито. Сутрадан је сва „ибеовска штампа” објавила да је Броз заробљен у близини Земуна, што је поткрепљено фотографијама насмејаних акцијаша који су га опколили.
Причао је Ђорђевић и о усхићењу своје генерације тим подухватом, о подизању зграде „Метропола” (била је намењена СКОЈ-у, Савезу комунистичке омладине Југославије, али је постала хотел и у нашем времену продата Грцима за ситне паре). Причао је о купању у барама крај зграде СИВ-а и брању бамбуса, а посебно о сновима који су се, на њихове очи, преметали у јаву.

БЕШЕ ОВДЕ УРБАНИСТА

Београд је ослобођење у октобру 1944. дочекао са 180.000 житеља, да би већ наредне године њихов број нарастао на 225.000. Због толиког прилива становника, урбани део престонице растао је муњевито (па данас захвата 360 квадратних километара). Оно време је обележио такозвани соцреализам, чак и у животу, а у архитектури је био заступљен кроз паролу – „једноставно и функционално”. То је последица стања духа, што сведочи податак да су и нова здања изгледом била монотоно истоветна и најчешће грађена „у строју”, као блокови са чиновничким (нумеричким) одредницама које су се претвориле у званичне називе.
Ширење града и пораст броја становника стеснили су центар и угрозили јавни и индивидуални саобраћај. Сви путеви водили су ка Тргу Републике и Кнез-Михаиловој улици, или бар ка „кругу двојке”, простору који је омеђен шинама трамвајске линије број 2. Ко зна како би се то завршило да на терен нису истрчали урбанисти са генијалном идејом полицентричности, стварања више локалних „центара” који би својим садржајима подмиривали потребе. Први такав центар у малом никао је управо у Новом Београду, а упамћен је под именом „Фонтана”, да би се такав систем раширио градом.
После је кроз Београд прошао аутопут поделивши га на два вилајета, а иста судбина заскочила је и насеље на левој обали Саве. Од веома лоших последица спас је потражен (и пронађен) у изградњи заобилазница око града. 
Нови Београд и даље расте, па иако је само једна од градских општина, после Београда и Новог Сада он је трећа по величини насеобина у Србији (не рачунајући тренутно Приштину, главни град покрајине Косово и Метохија, а зна се и зашто). Можда због разуђености, дуго га је пратила готово погрдна одредница „периферија”. Кад год би се неко из старог дела града преселио у Нови Београд, најчешће су га тешили речима да јесте далеко, али је и здраво, јер тамо, изнад, ковитла „ружа ветрова”.
Солитери новобеоградски ницали су један крај другог у строју и етапама које су доцније проглашене блоковима. Блокови су данас ближе одреднице места становања. На пример, ако неко станује у Блоку 45, Београђани знају да је то у Новом Београду, крај Саве, и негде у висини Аде Циганлије. А што је та нумеричка ознака нижа, то је блок ближи Павиљонима и Земуну. Али уз одступања.
Кошава утиче на расположење људи, па се некада причало да су Новобеограђани мрзовољни и намћори. Али, то више не важи. Посебно не од како је Нови Београд проглашен за општину с највећим привредним и сваким другим растом у целој Србији, а цена стамбеног простора скочила до астрономских висина.
Стари Београд је остао трговински и културни центар, место где таворе успомене, а Нови Београд је европски пословни центар у којем успомене тек треба да се роде.

***

Први пут
Име Нови Београд први пут се помиње 1924. године, када је Петар Кокотовић отворио кафану у Улици Тошин бунар, негде на месту где је железничка пруга секла ову саобраћајницу, и наденуо јој управо ово име. Доцније јој је имењакиња никла овамо, на Чубури, на углу Макензијеве и Баба Вишњине.

***

Снаге
У изградњи Новог Београда учествовало је око сто педесет хиљада омладинаца у 900 бригада из целе земље (ФНР Југославије). Уз њих, било је још и око двадесет хиљада фронтоваца с другарицама из АФЖ-а, као и нешто мало кулака на кулуку. И ево шта су направили!

***

Спаваоница и касарна
Осим што је проглашен за „највећу спаваоницу”, Нови Београд је  у градском земљопису испод гласа називан и – највећа касарна под капом небеском. Јер, чак 80 одсто официра Југословенске армије определило се да пензионерске дане проведу и крај дочекају у новим становима новог града, наводно што ближе свом врховном команданту.

***

Кошава и заветрине
Лака утеха о ваздуху и ружи ветрова могла је да прође свуда, осим у Новом Београду. Јер ту одувек царује кошава! Оштра, снажна и упорна. Може да потраје три, али и седам дана, у зависности од ћудљивих временских прилика чак на румунским Карпатима. Мада, како је нови град стасавао, тако је и кошава јењавала: ломила се о солитере и блокове, гутале су је мале и велике заветрине новобеоградске.